Статья о «прибалтийских притязаниях» к России, опубликованная в сербской прессе
У тексту “Комерцијализације совјетске историје или покушај отворене изнуде” почета је прича о томе како Прибалтичке земље и Молдавија покушавају да уцене Русију такозваним окупационим репарацијама. Овај текст пружа кратак преглед праксе у припремању сличних компензацијских захтева какве данас потежу Летонија, Литванија, Естонија и Молдавија.
Летонија
Прве процене економске штете од “совјетске окупације” појавиле су се још док се Летонија налазила у саставу СССР-а, 1990. године. Сваке године вршили су ревизију и увек у корист повећања. Последња процена – 300 милијарди еура. Управо ту суму је у септембру 2014. године истакла председник Летоније Рута Паздере, члан летонске комисије за прорачун штете од совјетске окупације (у даљем – Комисија). Да истакнемо да у самој Летонији има доста професионалних историчара и економиста, па тако и самих Летонаца, који се веома скептично односе према раду те Комисије.
И док историчари и економисти прорачунавају митску штету од боравка републике у саставу СССР-а, поједини здравомислећи политичари Летоније који су свесни времена у ком живе, израчунавају реалну штету привреде земље од учешћа у економском рату против Русије. Да истакнемо градоначелника Риге Нила Ушакова, који је у септембру 2014. године изјавио да је таква штета од почетка јесени износила око 60 милиона еура. Међутим, та сума, како је појаснио Ушаков, представља само директну штету. “А ако кренемо даље и почнемо причати о пратећим ефектима, онда то нико није рачунао” – подвукао је градоначелник Риге. Више од других, због руских санкција су пострадали летонски произвођачи млека и месних производа. Један од утицајних друштвених делатника Летоније, историчар и публициста Виктор Гушћин, изјавио је: “Стварање комисије за израчунавање штете од боравка Летоније у саставу СССР-а је апсолутно сулуда идеја. Нема никаквог ни економског нити правног основа за постојање такве комисије. Само гола политика и жеља да се Русија још једном повреди”. Историчар је истакао увереност да делатност те Комисије “наноси огромну штету, пошто се формира унакажена представа о прошлости земље и поглед на свет са непријатељским односом према Русији”. Гушћин се осврнуо и на “последњу” али вероватно не и коначну суму компензације коју је одредила Комисија. “Што се тиче штете од 300 милиона еура коју је та Комисија израчунала, ја чак и не знам како да то прокоментаришем… Притом претензије Летоније изражене у новцу, непрекидно расту”.
Од априла 2014. године председник Летонске комисије за израчунавање штете од совјетске окупације постао је Едвин Шноре, кога чак и у Летонији сматрају политичким екстремистом отвореног русофобског усмерења. Нема сумње да се астрономска сума од 300 милијарди долара појавила управо после Шнореовог заседања у фотељу председника Комисије. Политички аналитичари сматрају да су управо такви људи као Шноре данас посебно тражени у Европском парламенту.
За то време влада Летоније има сијасет економских проблема па се многи министри прилично опрезно односе према раду Комисије, доживљавајући је као терет. Ево шта каже, на пример, Едвард Ринкевич, министар иностраних послова Летоније: “Мислим да циљ такве Комисије треба да буде рад на достизању историјске јасноће. Кад би тај циљ био достигнут ми би могли схватити шта су догађаји из 40-их година и 50 година окупације значили за економију Летоније, ако би рачунали и штету и оно што је изграђено. Ако буде објективан поглед, то ће, можда, допринети развоју наше историјске мисли и дијалогу историчара… Ја не мислим да сада треба подизати хистерију: ето, већ сутра тражимо компензацију. То питање није на дневном реду… Спољну политику Летоније неће одређивати Комисија, него министарство иностраних послова и влада, парламент и председник”.
То јест, ситуација у Летонији поводом компензација за “совјетску окупацију” није једносмислена чак и у врховима: постоје противуречности између антируских идеолошких премиса и практичне потребе решавања текућих социјално-економских проблема.
Прилично велику буку у Летонији и изван њених граница имао је рад посвећен економским последицама “окупације” и “демократског ослобођења” те прибалтичке земље, припремљен од стране Владимира Бузајева, бившег посланика летонског сејма, познатог публицисте и јавне личности. Он је израчунао шта би за економију Летоније значило да је Летонска ССР наставила своје постојање и израчунао суму штете која је нанета земљи од стране власти независне Летоније за последњих 20 година. Резултат је био много упечатљивији него код његових опонената: штета од двадесетогодишње владавине постсовјетске Летоније износила је 240 милијарди, насупрот 200 милијарди од педесетогодишње “совјетске окупације”.
Није згорег подсетити и да је још 3. априла 1990. године Врховни Совјет СССР-а изгласао закон о “Поретку решавања питања повезаних са изласком савезних република из састава СССР-а” у коме је била јасно прописана процедура таквог изласка. У том смислу, тамо је постојала и норма по којој је излазећа република била у обавези да компензује вредност савезне имовине која остаје на њеној територији.
Узимајући у обзир поменути закон, бивши посланик Врховног Совјета Летоније, посланик Државне Думе Русије трећег и четвртог сазива Виктор Алкснис, изјавио је “да је предложио нашем Министарству економије уз учешће руских историчара, да израчунају колико је било уложено у развој Летонске ССР од 1940 до 1991. године. Поред тога, израчунали су вредност савезне имовине која је остала без компензације на територији независне Летоније 1991. године… А кад би данас израчунали бар вредност противракетног радиолокационог комплекса у Скундри или Вентспилског нафтног терминала и прилучког завода и затражили суму за надокнаду, тада би Летонија стварно банкротирала. Тако да је питање о компензацијама мач са две оштрице за Летонију. А ако овоме додамо незакониту предају из 1919. године, града Динабурга (Двинска – данас Даугавлилса) Витебске губерније РСФСР Летонији од стране бољшевика, онда разговори о компензацијама могу Летонију исувише скупо коштати. Због тога ми изгледа да ће данашњи демарш Летоније поводом компензација “за окупацију” ускоро утихнути. Да Русија не би лупила шаком по столу…”.
Литванија
У Литванији се проблем са проценом и накнадом штете од “совјетске окупације” веома озбиљно третира. Сејм Литваније је 2000. године донео специјални закон који обавезује владу да предузме практичне мере за надокнаду штете. Дијапазон процене штете коју је претрпела Литванија за време “совјетске окупације” је веома широк. Током последњих четврт века вртиле су се цифре од 20 до 286 милијарди долара. У неким случајевима слике одражавају суму штете, у другим, суму претензија (претензије могу бити мање од штете). У јануару 2008. године, тадашњи председник Литваније Валдас Адамкус јавно је изнео суму претензија на 28 милијарди долара. Почетком текуће деценије већ је фигурисала цифра од 31 милијарде долара. То је претензија за штету која је изникла у периоду 1940-1991. године. Поред тога, Комисија за процену штете спроводила је прорачун допунских губитака за период 1991-1993. године, изазване присуством руских оружаних снага на територији Литваније. Понекад се приликом оваквих рачуница избацују потпуно астрономске цифре штете. Тако је 2012. године на конференцији за штампу у Литванском Сејму била изнета сума од 834 милијарде долара. У њу су унете и нанесене и још ненанесене штете Литванији за затварање и демонтажу Игналинске атомске електране која је била изграђена у совјетско време и касније угашена на захтев ЕУ.
Ако се у Летонији Комисија за процену штете опире на сопствене “интелектуалне ресурсе”, већ у Литванији , како наводе медији, 2012. године у рад њене комисије уведени су страни експерти. Следећи корак одржан је 23.05.2012. године: влада Литваније је наредила да се формира Комисија за координацију спровођења предлога о штети од “совјетске окупације”. Образлажући ту одлуку премијер Андреас Кубиљус је истакао да влада не предлаже промену новчаног еквивалента штете од окупације која је раније израчуната. Циљ Комисије је да се припреми преговарачка позиција по питању надокнаде штете. Влада Литваније је у септембру 2012. године утврдила састав Комисије. У њу су укључени представници МИП-а, затим министарства правде и културе, Архива Литваније, Сектора за културно наслеђе, Литванског државног историјског архива, Истраживачког центра за геноцид и супротстављање становника Литваније, Литванског института за историју, Савеза политичких прогнаника и затвореника Литваније.
На лето те исте године премијер Андрјус Кубиљус је предузео још једну иницијативу. Он је 17. јула изјавио да питање надокнаде штете од окупације треба да се разматра не само на билатералном нивоу, већ и на нивоу дијалога ЕУ – Русија. Можемо претпоставити да оваква изјава није стигла без претходне консултације Виљнуса са Бриселом.
Коначно, председник Литваније Даља Грибаускајте је 17.12.2012. године издала декрет о Међународној комисији за оцену злочина нацистичког и совјетског окупационог режима у Литванији. Практично се ради о обнови рада Комисије која је основана још 1998. године од стране председника Валдаса Адамкуса, али је она свој рад прекинула 2007. године. Обновљена Међународна комисија треба да се укључи у рад владине комисије. Карактеристично је да изучавање “геноцида нацистичког окупационог режима” од стране Међународне комисије не предвиђа припрему било каквих финансијских претензија према Немачкој и њеним савезницима из Другог светског рата. То правдају тиме да су Немачка и њени савезници наводно већ платили све репарације. Међутим, та тврдња је више него сумњива (она заслужује посебно разматрање). Али рад Међународне комисије за злочине совјетског “окупационог режима” предвиђа процену штете и припрему компензацијских захтева према Русији.
Треба обратити пажњу на занимљиве коментаре тадашњег председника парламента Државне Думе РФ Александра Торшина, поводом претензија Литваније. Он је тај коментар дао у мају 2012. године одмах после одлуке владе Литваније о стварању нове комисије. Да поменемо да се овај посланик више година бавио претензијама Литваније. Тако је Александар Торшин неочекивано изјавио да ће Русија бити спремна да размотри претензије Литваније. Пошто се штета односи на совјетски период, а крајем тог периода курс совјетске рубље је био 1 рубља = 90 америчких центи. Тако да је Русија спремна да плати 31 милијарду долара у совјетским рубљама. Посланик је рекао да су у Русији сачуване велике количине совјетских рубаља и она је спремна да понуди Литванији тражену суму у наведеним монетама. Али уз један услов – она мора да надокнади Русији све губитке који су у совјетско време били издвојени на изградњу предузећа и објеката социјалне и економске инфраструктуре у Литванији. Руска Федерација је спремна да тражену компензацију добије у било којој валути, чак и у литванским латама.
Наравно, предлог Торшина да угаси литванске претензије совјетским рубљама је шала. Како је истакао посланик, Русија примењује у трговини са својим суседом најблагопријатнији режим који Литванији пружа реалан економски ефекат. Много реалнији ефекат од ефемерних милијарди долара које добија Литванија. А уколико Литванија буде инсистирала на компензацијама густо помешаним са русофобијом, онда ће се она лишити руског тржишта (само извоз пољопривредних производа из Литваније у Русију током 2013. године износио је 912 милиона долара). Тада ће њена судбина бити незавидна. Здрави политичари у Литванији веома добро схватају да је боље не мешати прошлост него градити пријатељске односе са источним суседом, и због тога што ЕУ много обећава а мало даје. Литванија (као и Летонија) су се ове године придружиле санкцијама Брисела против Русије. Према прелиминарним проценама њени губици од контра-санкција Русије (забрана увоза пољопривредних производа) биће још већи него код Летоније.
Естонија
Још 1989. године док се Естонија налазила у окриљу СССР-а, при Академији наука ЕССР-а била је створена Комисија за изучавање штете нанете од стране “совјетске окупације”. Комисију је предводио академик АН ЕССР Јохан Кахк. Комисија је крајем деведесетих година прошлог века представила извештај “Други светски рат и совјетска окупација Естоније: извештај о штети”. Већ 1991. године извештај је публикован на енглеском језику (World War II and Soviet Occupation in Estonia: A Damages report / Ed. by J. Kahk. Tallinn, 1991). Према извештају, за време “совјетске окупације” Естонија је изгубила више од 200 хиљада људи – кажњених, погинулих у борбама и у току депортација, а такође и оних који су емигрирали у друге земље. По добијању независности, власти Естоније су одлучиле да питање о надокнади штете изнесу на званични ниво. Естонски парламент је 1992. године образовао Државну комисију “за истраживање репресивне политике окупационих снага” (у даљем – Комисија). Комисија је радила уз помоћ парламента, владе и Министарства правде Естоније. Председавајући Комисије од 1996. године био је професор теологије на универзитету у Торонту Вело Сало, Естонац из Канаде. После почетка рада Комисије, власти Естоније су одлучиле да фиксирају своје претензије према Русији на званичном нивоу.
Истина, Талин је предложио да то учини Балтичка скупштина – саветодавно тело створено 1991. године са циљем узајамне сарадње скупштина Естоније, Летоније и Литваније. Естонија је на седници Балтичке скупштине од 15.05.1994. године, иницирала доношење Резолуције која позива Русију да “призна да је Руска Федерацја одговорна и да треба да надокнади штету коју је СССР нанео Литванији, Летонији и Естонији у ретзултату окупације”. У Резолуцији се између осталог наводи да је “за време окупације тоталитарни совјетски режим починио геноцид над староседеоцима, знатно променивши етничку слику становништва Прибалтика” и да је “окупација нанела огромну штету економији, образовању, култури и интелигенцији прибалтичких држава и услед тога те земље су озбиљно заостале од својих европских суседа”. Резолуцијом се владе прибалтичких држава позивају да “иницирају преговоре са Русијом и Немачком о компензацији штете нанесене окупацијама”. Такође се Резолуцијом позивају и Велика Британија и САД као учесници конференције на Јалти, да наступе као посредници у “враћању културних вредности и архива изнетих из прибалтичких држава за време окупације”.
Прибалтичке земље ушле су 2004. године у ЕУ. Томас Илвес, тадашњи заменик председника комисије за иностране послове Европског парламента (и бивши шеф МИП-а Естоније) одмах после тога је изјавио да балтичке земље треба да уједине своје финансијске захтеве према Русији и да ЕУ треба да буде њихов адвокат у том послу. Наводно се појединачно не могу изборити са Русијом: планови Естоније да сепаратно затражи компензацију од Русије, Илвес је назвао “унутардржавним популизмом”. Само заједнички (три прибалтичке државе) и само уз помоћ ЕУ може се утицати на Русију!
Тема компензација се заоштрила у руско-естонским односима после доласка владе Јохана Парста на власт у Естонији (април 2003. године). Нови премијер је потегао то питање већ 23.04.2003. године, на једној од првих конференција за штампу. Парст је ставио до знања да нова влада у званичном општењу са Москвом неће прикривати ту тему: ми хоћемо да то питање ставимо на дневни ред естонско-руске међувладине комисије. Естонска влада сматра да то питање треба и даље разматрати… Садашња влада Естоније, као и претходне, сматра праведним и основаним тражење компензације од онога ко је нанео штету”. Влада Партса је омогућила брз завршетак рада Комисије. У пролеће 2004. године Комисија је представила обиман извештај под називом “Бела књига о губицима причињеним народу Естоније у периоду окупација 1940-1991. године”. Извештај представља својеврсно разматрање чињеница и материјала у виду осам оригиналних истраживања која разматрају четири круга проблема: становништво, култура, животна средина и економија. У свакој од тих области израчуната је штета. Приликом истраживања углавном су се користили архиви који се налазе на територији Естоније. Председник Комисије Вело Сало је 10.05.2004. године у свечаним околностима предао тај реферат председнику парламента Естоније. Према извештају, људски губици у првој години “совјетске окупације” (1940-1941) износили су 48 хиљада људи. Број жртава друге “совјетске окупације” процењује се на 111 хиљада људи. Овде су уврштени стрељани, депортовани и они који су побегли на Запад због “страха од комунистичког терора”. Према оценама руских историчара, цифре естонских становника који су подвргнути репресалијама совјетске власти, увећане су у извештају више пута. Очигледно су у ту бројку уврстили све оне који су погинули у току ратних дејстава, постали избеглице или умрли од глади и болести. Овакав начин рачунања људских губитака чак и уз жељу руске стране да води преговоре о надокнади, не би могао бити основа за озбиљно разматрање.
Минимална економска штета коју је Комисија проценила, износила је 100 милијарди долара. Рачуница укупне штете подразумевала је претпостављену уплату од 75 хиљада долара за сваког изгубљеног становника Естоније. Испада да је то отприлике 12 милијарди долара. Поред тога, предвиђено је да се 4 милијарде долара тражи за надокнаду еколошке штете републици. Претпостављајући да Русија не може исплатити тако велику суму, председник Комисије Сало је очигледно у шали изјавио: “Нека нам дају за коришћење на пример Новосибирску област у којој би ми могли током одређеног броја година да се бавимо сечом дрвећа”.
Председник уставне комисије парламента Естоније Урмас Рејнсалу, очигледно надахнут Литванским искуством, чак је предложио да се у парламенту размотри законски пројекат који би обавезао владу да крајем године спроведе правну анализу закључака извештаја и дефинише могући ниво исплате компензација које се траже по колективној тужби. Према његовим речима, захтев за надокнаду треба поделити у две групе. У прву групу спадају захтеви за компензацијом који се предочавају по колективној тужби. Овде се може полазити само из одредби међународног писаног и обичајног права. И мора бити правно утемељен начин одређивања нивоа надокнаде. Друга група захтева тиче се области односа између појединца и државе. На пример, надокнада за ропски рад, неосновано држање у затвору и слични злочини против човечности чије су жртве постали становници Републике Естоније. Посебна тема су захтеви руским компанијама за надокнаду штете, од којих су многе данас приватизоване и које су користиле ропски рад грађана. Овде је важно то, какву правну помоћ треба да пружи држава свом грађанину. “Влада би требало да проанализира те проблеме. Јасно је да се треба обратити и компетентним стручњацима у области међународног права. Такође је потребно консултовати се са другим земљама чији држављани имају сличне мотиве за тужбу” – истакао је Рејнсалу.
Већ 2005. године почеле су да јењавају страсти око теме компензација за “совјетску окупацију”. Тако је нови премијер Естоније Андрус Ансип 6.10.2005. године (премијер од априла исте године) изјавио да се не спрема да предочи Русији захтев за надокнаду штете од “совјетске окупације”. “Ја не могу да одговарам за будућност, али у овом тренутку ми немамо никакве претензије – рекао је он. Ни један народ, ни једна држава не може живети од прошлости, треба ићи даље брзим корацима, а не испостављати рачуне”. Он је такође додао да Естонија не тражи извињење од Русије. “Та извињења треба да буду искрена, а ако тога нема, боље је не извињавати се” – приметио је Ансип.
Позиција коју је изнео шеф естонске владе наишла је на разумевање и код других званичника. Коментаришући изјаву Ансипа, Кристи Кјунапас, портпарол за штампу Министарства правде Естоније, саопштила је да тема компензација за “совјетску окупацију” не представља приоритет у раду министарства”. Марина Каљуранд, амбасадор Естоније у Русији, на конференцији за штампу у Москви 1.12.2005. године изјавила је: “Ја могу да истакнем да на државном нивоу до овог тренутка нема захтева за компензацијом на владином столу”. Притом је она раздвојила питања окупације и компензације жртвама политичког терора. Према њеним речима, последњи треба да се обраћају одговарајућим руским органима и судовима ради рехабилитације и добијања компензације у складу са руским законом у истом односу са руским држављанима.
Од тада естонска страна не показује значајну активност по питању компензација.
Молдавија
Прибалтичке иницијативе по питању надокнаде за “совјетску окупацију” показале су се заразним, па је и Молдавија закачила вирус. Тамо је такође у току активан рад на прекрајању историје ХХ века. Присаједињење Бесарабије СССР-у неки историчари су почели да тумаче као “окупацију”. Тако је историчар Вјачеслав Стевиле, члан Државне комисије за изучавање и оцену тоталитарног комунистичког режима у Молдавији, 2010. године изнео цифру од 28 милијарди долара – као штету због “совјетске окупације”. Према речима Ствеила, у ту суму су ушли губици повезани са депортацијама, као и погибијом становника републике због глади 1946-1947. године. Стевила је приметио да се приликом извођења рачунице руководио таквим факторима као што је просечни животни век становника републике, њихова просечна примања, као и просечну старост погинулих приликом “окупације”. “Уверен сам да то све кошта и да треба да буде враћено од стране оних који су то учинили” – резимирао је Стевила. Обзиром да Совјетски Савез више не постоји, новац, према његовом мишљењу треба да плати Русија као наследница СССР-а.
Подршку за претензије према Русији Стевила није добио од руководства Молдавије. Ако се призна факт “окупације”, онда значи да се признаје да је било легитимно стање Молдавије које је томе претходило. А пре тога, Молдавије као такве није било, била је само територија у саставу Румуније. Значи, инсистирањем на надокнади штете, Молдавија би секла грану на којој још како-тако седи. И то у Кишињеву одлично схватају. А неки политичари Молдавије том проблему прилазе више утилитарно: они не желе да кваре односе са Русијом која може посећи за провереним средством, као што су санкцијеРоспотребнадзора.[1]
Поједини покушаји да се игра на карту “совјетске окупације” предузимани су такође и у Украјини. Иницијатива је стизала од политичара из западних области Украјине које су ушле у СССР уочи рата. Тако су у априлу 2008. године посланици Обласног савета Љвова донели одлуку о обраћању председнику државе и Врховној Ради са иницијативом разраде законског пројекта “О правној оцени злочина комунистичког тоталитарног режима на територији Украјине”. Украјински националисти су суму штете проценили на 2 трилиона долара – из рачунице “по 100 хиљада долара за сваког Украјинца који је био мучен од стране совјетске власти”.[2] Међутим, сличне врсте иницијатива нису добиле подршку званичног Кијева. Кијевске власти су схватале да је иницирање питања о компензацији за “совјетску окупацију” Западне Украјине – играње ватром, која може само довести до тога да Пољска затражи повратак својих територија које је изгубила 1939. године.
———————————————————————————————-
[1] Руска федерална служба за заштиту права потрошача (примедба преводиоца).
[2] Юрий Баранчик. Сколько нам должны прибалты? // http://forum.comments.ua/index.php?showtopic=40557
Оставить комментарий